Šta je blokčejn?

Čovečanstvo još od davnina ima potrebu za vođenjem evidencija, odnosno čuvanjem različitih vrsta informacija. Nekada su te informacije čuvane uklesane u kamenu, ili glinenim tablicama dok se danas to radi u digitalnom obliku, i možda bi najbolja definicija blokčejn tehnologije i bila ta da je to savremeni sistem za vođenje evidencija. Presudna razlika tog savremenog sistema u odnosu na klasične sisteme vođenja evidencija je njegova decentralizacija povezivanjem korisnika u „peer-to-peer“ mrežu što omogućava korisnicima uvid u podatke o transakcijama ali bez otkrivanja identiteta učesnika. Ova tehnologija se takođe naziva i tehnologijom javno distribuirane knjige (DLT distributed ledger technology) i mogla bi se površno uporediti sa Google dokumentom kome grupa ljudi pristupa i vrši izmene vidljive svima u realnom vremenu.

Učesnici u mreži verifikuju redosled transakcija u vremenu procesom rešavanja algoritama – „rudarenjem“. Rudari korišćenjem svojih hardverskih resursa obavljaju finalnu validaciju transakcija ubacivanjem u blok i dodavanjem novog bloka na postojeći lanac. Na ovaj način svaki blok sa upisanim transakcijama mora da bude prihvaćen od strane svih učesnika kao validan, te dodat lancu blokova u kojima su upisane ranije hronološki složene transakcije. Prilikom stvaranja blokova, svaki od njih je obeležen nizom alfanumeričkih karaktera (heš kodom) koji u sebi sadrži podatke o trenutku nastanka bloka, podatke o prethodnom bloku i podatke o obavljenim transakcijama. Na ovaj način je rešen problem dvostrukog trošenja što je bilo nezamislivo bez postojanja centralnog autoriteta u vidu platne institucije koja evidentira i verifikuje obavljene transakcije.

Problem dvostrukog trošenja je opasnost od kopiranja platnih transakcija, odnosno ponovnog trošenja već utrošenih sredstava što je bio glavni problem u ranijim pokušajima pravljenja decentralizovanih platnih sistema. Da bi došlo do dvostrukog trošenja bilo bi potrebno kreirati poseban blok i integrisati ga u lanac tako da ga svi učesnici u sistemu prepoznaju kao validan. Ovo je moguće jedino ako bi taj lažni blok „prestigao“ mrežu tako da bude prepoznat kao poslednji blok koji treba da bude dodat lancu blokova, te bi učesnik na taj način mogao sebi da vrati već utrošena sredstva. Navedeno je izuzetno teško izvesti imajući u vidu da bi bilo potrebno na raspolaganju imati računarske resurse koji mogu da rešavaju komplikovane kriptografske algoritme brže od svih drugih učesnika u mreži.

Opasnost od dvostrukog trošenja je izuzetno velika, ukoliko bi pojedinac imao kontrolu na vise od 50% cele mreže, te na taj način samostalno manipulisao konsenzus mehanizmom. Ipak, male su šanse da se ovo desi imaući u vidu veliki broj učesnika koji verifikuju transakcije na mreži i složenosti kriptografskih algoritama. Potrebno je napomenuti i činjenicu da svaki od učesnika na mreži ima zapis ranije obavljenih transakcija, te je mreža bezbedna od gubitka podataka u slučaju nestanka struje ili kvara jednog od računara u mreži.

Blokčejn se često naziva “sistemom bez poverenja” imajući u vidu da se od korisnika ne zahteva poverenje u centralizovanu platnu instituciju. U tradicionalnom finansijskom sektoru korisnik koji ima novčana sredstva na računu daje svoje poverenje banci koja evidentira sve transakcije, dok u decentralizovanom sistemu to nije slučaj. Ipak, u blokčejn sistemu poverenje nije u potpunosti odsutno već učesnici svoje poverenje daju tehnologiji umesto platnoj instituciji.

Bitno je napomenuti da blokčejn tehnologija može biti korišćena za vođenje svih vrsta evidencija, te je moguće zamisliti katastar nepokretnosti ili bilo kakvu drugu javnu evidenciju zasnovanu na primeni ove tehnologije. Na ovaj način bi se bitni podaci čuvali bez mogućnosti da njima neko manipuliše ili da budu trajno izgubljeni, a bila bi moguća i automatizacija prometa na tržištu nekretnina. Zakon o digitalnoj imovini propisuje načelo tehnološke neutralnosti što znači da se primenjuje na svu digitalnu imovinu bez obzira na tehnologiju na kojoj je ta digitalna imovina zasnovana čime je osigurano postojanje pravne regulative i u slučaju razvoja novih tehnologija.

Šta su pametni ugovori?

Na blokčejnu se mogu pouzdano beležiti i drugi tipovi vremenski sekvenciranih podataka, uključujući obradu koraka potrebnih za izvršavanje programa poznatih kao “pametni ugovori”.Pametni ugovori su specifična vrsta ugovora na blokčejnu koji su napisani programskim jezikom. Ovi ugovori se automatski izvršavaju bez mogućnosti malverzacija od strane ugovornih strana, pogodni su za jednostavne transakcije poput zamene jedne vrste virtuelne valute za drugu. Pametne ugovore treba razlikovati od tradicionalnih ugovora zaključenih na daljinu putem računara pomoću platforme za elektronsku trgovinu.

Oni su zapravo digitalni sporazumi zapisani u računarskom kodu, na decentralizovanom blokčejnu koji se automatski izvršavaju bez ljudske intervencije, čime se eliminiše mogućnost zloupotrebe. Pametni ugovori omogućavaju veoma jednostavan prenos vlasništva koja traje par sekundi i ta promena vlasništva zauvek ostaje zapisana na blokčejnu, te je moguće zamisliti njihovu primenu u prometu nepokretnostima. Na ovaj način bi se izuzetno ubrzalo prometovanje i eliminisali prateći troškovi u vidu solemnizacije ugovora pred nadležnim javnim beležnikom. Moguće je zamisliti primenu pametnih ugovora i u sferi npr. životnog osiguranja. U ovom slučaju sistem bi automatski mogao da proveri evidencije umrlih lica, te da utvrdi da je lice bilo osigurano i da automatski isplati osiguranu sumu korisnicima polise životnog osiguranja.Ipak pametni ugovori imaju svojih nedostataka. Izvršavaju se automatski, te bi postojanje greške u kodu moglo prouzrokovati ozbiljne i trajne posledice po ugovorne strane imajući u vidu da ne postoji mogućnost naknadnih izmena ugovora. Zakon o digitalnoj imovini dozvoljava korišćenje pametnih ugovora u sekundarnom trgovanju digitalnom imovinom i obavezuje pružoce usluga povezanih s digitalnom imovinom da za korišćenje pametnih ugovora pribave pristanak korisnika digitalne imovine. Već sada se može uvideti veliki potencijal pametnih ugovora i njihovo korišćenje u može umnogome uticati na poboljšanje funkcionisanja pravnog prometa i na omogućavanje sigurnije razmene podataka.