UGOVOR O LICENCI

Ugovorom o licenci obavezuje se davalac licence da sticaocu licence ustupi pravo iskorišćavanja (delimično ili u celini) određenog pronalaska, tehničkog znanja i iskustva, žiga, uzorka ili modela, a sticalac licence se obavezuje da mu za to plati određenu naknadu.

Dakle, iz navedene definicije, jasno je da je predmet ugovora o licenci pravo korišćenja industrijske svojine. Prema svojoj pravnoj prirodi ovaj je ugovor formalan, budući da je obavezno njegovo zaključivanje u pisanoj formi. Takođe, to je imenovani ugovor, regulisan Zakonom o obligacionim odnosima. Međutim, potrebno je imati u vidu da nije definisan samo na jednom mestu, već su njegove osnove regulisane Zakonom o obligacionim odnosima, dok se važne odredbe za sprovođenje i realizaciju ovog ugovora mogu naći u drugim zakonima (u zavisnosti od prirode industijske svojine).

Ugovor o licenci ima trojaku funkciju:

• Stvara pravni posao;
• Predstavlja dokaz o zaključenom pravnom poslu;
• To je osnov za upis prenosa prava korišćenja (kod nas se licenca može upisati u registar Zavoda za intelektualnu svojinu, kada se neće iznositi poslovni podaci koji predstavljaju poslovnu tajnu, ali će biti uneto da je licenca nekome već data. Ugovor o licenci ima obligacionopravna dejstva, odnsno važi između ugovornih strana. Kako bi se ostvarila apsolutnost prava, potrebno je upisati pravo licence u registar Zavoda za intelektualnu svojinu – kako bi se prava mogla ostvarivati i prema trećim licima a ne samo između ugovornih strana).

VRSTE UGOVORA O LICENCI

U praksi postoje različiti modaliteti ugovora o licenci:

• Isključiva i neisključiva licenca (što se može odnositi na određenu teritoriju ili sve teritorije, odnosno ceo svet);
• Vremenski ograničena ili neograničena licenca (u svakom slučaju licenca ne može trajati duže nego zakonska zaštita prava na koje se odnosi);
• Teritorijalno ograničena i teritorijalno neograničena licenca;
• Podlicenca;
• Prinudna licenca;
• Moderne licence (to su uglavnom dozvoljavajuće i otvorene licence, koje se uglavnom odnose na softversku licencu).

Ukoliko Ugovorom o licenci nije definisano da li se radi o isključivoj ili neisključivoj licenci, smatra se da je data neisključiva licenca. Neisključiva licenca omogućava davaocu licence da isto pravo industrijske svojine, osim sticaoca licence može sam iskorišćavati ili čak, pravo iskorišćavanja predmetne licence može preneti na jedno ili više trećih lica. Nasuprot tome, isključiva licenca onemogućava čak i samog davaoca licence da koristi industrijsku svojinu koja je predmet licence (osim ukoliko je drugačije ugovoreno) u periodu njenog trajanja, ali zadržava ostale mogućnosti iskorišćavanja predmeta licence.

Dalje, ukoliko ugovorom o licenci nije prostorno ograničeno pravo iskorišćavanja predmeta licence, smatra se da je licenca prostorno neograničena

Prinudna licenca je jedan od instituta kojima se ograničava patent, čija je osnovna karakteristika monopolsko pravo. Razlog za odobravanje prinudne licence pronalazi se u upotrebljavanju patenta u privredne svrhe, koji se donosi na zahtev zainteresovanih lica kojima je nosilac prava uskratio saglasnost za iskorišćavanje (takozvana Zakonska licenca). Prinudna licenca dozvoljava se u sledećim slučajevima:

• Ukoliko nosilac prava ne iskorišćava patent, a istovremeno ne želi da ustupi svoje pravo (niti pravo iskorišćavanja patenta);
• Ukoliko postoje dva zavisna patenta, a nosilac prava jednog od njih (ili oba nosioca) ne žele da ustupe svoje pravo (odnosno pravno na iskorišćavanje).

Podlicenca predstavlja situaciju u kojoj sticalac licence ima pravo da dalje prenese trećem licu licencu (u kom slučaju se primenjuju svi uslovi kao za licencu). U slučaju nepostojanja odredbe da li se licenca može dati u podlicencu, smatra se da sticalac licence ima pravo na davanje podlicence kad je u pitanju isključiva licenca, a da nema pravo davanja podlicence kada je u pitanju neisključiva licenca.

OBAVEZE DAVAOCA I STICAOCA LICENCE

Budući da se radi o dvostranoobavezujućem i teretnom ugovoru, jasno je da i davalac i sticalac licence imaju određene obaveze koje proizilaze iz zaključenja Ugovora o licenci.

Shodno tome, obaveze davaoca licence su sledeće:

• Obaveza prenosa prava korišćenja;
• Obaveza stavljanja na raspolaganje sve dokumentacije u vezi sa prenetim pravom;
• Obaveza davanja obaveštenja, informacija i uputstva u vezi sa iskorišćavanjem predmeta licence (takozvano znanje potrebno za korišćenje);
• Obaveza garantovanja tehničke izvodljivosti i tehničke upotrebljivosti;
• Obaveza obučavanja zaposlenih;
• Obaveza da čuva i brani prava ustupljena sticaocu licence od svih zahteva trećih lica;
• Obaveza očuvanja isključivosti licence (kad se radi o isključivoj licenci).

Takođe, davalac licence jemči da pravo iskorišćavanja koje je predmet ugovora pripada njemu, da na njemu nema tereta i da nije ograničeno u korist nekog trećeg lica.

Obaveze sticaoca licence ogledaju se u sledećem:

• Obaveza plaćanja naknade (može biti ugovorena u fikskom iznosu ili procentu od zarade);
• Obaveza iskorišćavanja licence na način i u obimu kako je to ugovoreno (štiti davaoca licence, posebno je važna kada se ugovara isključiva licenca i naknada u procentu od zarade);
• Obaveza obeležavanja proizvoda;
• Obaveza čuvanja poslovne tajne.

PRESTANAK UGOVORA O LICENCI

Ugovor o licenci može prestati na nekoliko načina:

• Prestankom prava na koje se odnosi;
• Protekom vremena na koje je ugovor zaključen ( s tim da kada po proteku vremena na koje je ugovor zaključen sticalac licence nastavi da iskorišćava predmet licence, a davalac licence se tome ne protivi, smatra se da je zaključen nov ugovor o licenci neodređenog trajanja pod istim uslovima kao i prethodni – u kom slučaju obezbeđenja data za prvu licencu od strane trećih lica prestaju da važe).
• Otkazom ugovora o licinenci – poštujući otkazni rok (ukoliko otkazni rok nije ugovorom određen onda on iznosi 6 meseci, s tim što davalac licence ne može otkazati ugovor tokom prve dve godine njegovog važenja);
• U slučaju smrti davaoca licence, licenca se nastavlja sa njegovim naslednicima ukoliko nije drugačije ugovoreno;
• U slučaju smrti sticaoca licence, licenca se nastavlja sa njegovim naslednicima koji produžavaju njegovu delatnost, ako nije dugačije ugovoreno;
• U slučaju stečaja ili redovne likvidacije sticaoca licence, davalac licence može raskinuti ugovor.

UGOVOR O SOFTVERSKOJ LICENCI

Ugovor o stoftverskoj licenci je neimenovani ugovor, odnosno pravila, odredbe i pretpostavke vezane za ovaj ugovor nastali su iz prakse, te se postavlja pitanje u kojoj meri se na ovaj ugovor imaju primenjivati pravila Ugovora o licenci, budući da postoji dosta specifičnosti koji ga odlikuju.

Naime, četvrta idustrijska revolucija dovela je do toga je intelektualna svojina nafta 21. veka, te se posebno vodi računa o zaštiti i eksploatisanju intelektualne svojine i postavlja se pitanje da li se radi o prodaji resursa ili prodaji gotovog proizvoda.

Radi razumevanja Ugovora o softverskoj licenci, najpre je potrebno razumeti šta je softver i od čega se sastoji, te ćemo se i mi najpre u kratkim crtama baviti tom tematikom.

Softver je skup uputstava, podataka ili programa koji se koriste za upravljanje računarima i izvršavanje određenih zadataka, sastavljen od koda, izvršnih fajlova (Softver je zajednički naziv za aplikacije i programe koji rade na uređajima). Kod predstavlja linije teksta, uglavnom napisane u programskom jeziku, koje se koriste za davanje naredbi za izvršenje određenog zadatka uređaju.

S obzirom da se ovi ugovori najčešće zaključuju između učesnika koji su pripadnici različitih pravnih sistema, potrebno je u svakom konkretnom slučaju poznavati sve interese ugovornih strana i što bliže i detaljnije urediti njihove odnose, budući da u različitim zemljama ne važe iste pretpostavke (npr. kada nešto nije regulisano ugovorom, ugovorne strane mogu različito protumačiti, odnosno najbolje rešenje je da sve transparentno stoji u ugovoru).

Dok se u kontinentalno – evropskom sistemu softver može zaštiti kao autorsko delo ili patent (zavisno u svakom konkretnom slučaju), u anglosaksonskom sistemu softver se može zaštiti isključivo u svojstvu patenta.

Prema Zakonu o autorskim pravima RS “računarski kod predstavlja pisano autorsko delo”, dok prema Zakonu o patentima RS “računarski kod je patentabilan u posebnim uslovima (novost, inventivnost, industrijska primenjivost). Prednost autorsko – pravne zaštite ogleda se u dužini trajanja i obimnijom pokrivenošću poslovnom tajnom.

Ugovor o softverskoj licenci je ugovor kojim se davalac licence obavezuje da će na sticaoca licence prenti pravo korišćenja softverskog rešenja, dok se sticalac licence obavezuje da će davaocu licence platiti naknadu za korišćenje licence, odnosno softverskog rešenja.
Obavezni elementi ugovora o softverskoj licenci su:

• Njegov predmet, odnosno pravo korišćenja softverskog rešenja (tj. koda);
• Naknada za korišćenje.

Pored obaveznih elemenata, ugovor o softverskoj licenci treba da sadrži i druge odredbe, kao što je na primer odredba o ekskluzivnosti, budući da za nju važi pretpostavka da ako nije šta drugo definisano ugovorom, smatra se da je neekskluzivna, a takođe se mogu ugovoriti i različiti nivoi ekskluzivnosti.

Takođe, ugovor o softverskoj licenci bi trebalo da sadrži i odredbe o teritorijalnosti, s obzirom da ukoliko ugovorom nije drugačije određeno, smatraće se da je softverska licenca data za teritoriju celog sveta (ali i druge odredbe kao što su npr. o trajnosti, poslovnoj tajni itd, budući da svaka od njih sa sobom u svakom konkretnom slučaju nosi svoje pretpostavke ukoliko ništa nije definisano ugovorom – pod glavnom pretpostavkom da “to što u ugovoru nešto ne piše, takođe nešto govori”. S obzirom da postoje brojne pretpostavke, potrebno je svaku tačku ugovora transparentno urediti, kako kasnije ne bi došlo do nesaglasnosti volja između ugovrnih strana. Transparentno uređivanje bitnih stavki, kao što je npr. unapređenje i održavanje softvera, veoma je važno i radi obima ostvarivanja brojnih poreskih olakšica u ovoj oblasti).

Od posebne važnosti za IT industriju su odredbe ugovora o softverskoj licenci koje se odnose na derivativna dela, budući da postoji veliki broj mogućnosti i da se derivativnim delima može stvoriti mnogo velika nova vrednost. U slučaju kada ugovorom sudbina derivativnih dela nije definisana, niti postoji o tome ikakva klauzula (niti se iz vrste ugovora o softverskoj licenci može zaključiti sudbina derivata), izmena originalnog dela je zabranjena – odnosno, novo delo proisteko iz autorskog dela bez saglasnosti autora nije nastalo na zakonit način, čime je autorsko pravo prekršeno.

S obzirom na bitnost derivata u ovoj industriji, pojavio se veliki broj vrsta softverske licence, koji ukazuju na sudbinu derivata koji iz originalnog dela proisteknu (kao što je npr. Creative Commons licence – koja predstavlja licencu kojom autor zajednici nudi na korišćenje bez naknade predmet licence, pod uslovom da su njegova moralna prava zaštićena i da se derivativna dela ne mogu komercijalizovati, već se imaju vratiti zajednici (odnosno svima koji su do tada na njoj radili). Pored ove postoje i druge vrste licenci kao što su dozvoljavajuće licence, licence javnog domena, Copyleft licence i mnoge druge koje sa sobom nose svoje pretpostavke o korišćenju softvera i komercijalizaciji (ili češće nekomercijalizaciji) softverskih derivata).

Imajući u vidu kojom brzinom tehnologija napreduje, te da je vrednost intelektualne svojine u svakodnevnom porastu, posebno u IT industriji, te je potrebno i da inovacije i unapređenja budu na adekvatan način pravno zaštićena, kako bi na pravilan način bila istovremeno zaštićena i sva buduća dela i unapređenja koja izmenom i unapređenjem koda proisteknu, te je stoga potrebno i sa pravne tačke gledišta predvideti i analizirati što veći broj budućih mogućnosti.