Ustav Republike Srbije članom 32. propisuje da “Svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.”. Pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u parničnom, izvršnom i vanparničnom postupku, kao i oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac ukoliko su istakli imovinsko-pravni zahtev. Uprkos navedenom, u praksi se često dešava da sudski postupci traju daleko duže on onog perioda koji bi se mogao smatrati razumnim.
Definicija “razumnog roka”
Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku kao merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku navodi sve okolnosti predmeta suđenja, pre svega složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, prirodu i vrstu predmeta suđenja ili istrage, značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranaka tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonske rokove za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluka.
Evropski sud za ljudska prava je kroz svoju praksu okvirno utvrdio vreme trajanja suđenja u različitim instancama. U presudi Donadje v. Francuske, od 07.02.2006. godine, stav 46, taj sud je izrazio mišljenje da je u granicama razumnog roka dvostepeni sudski postupak koji traje do pet godina. Vrhovni kasacioni sud smatra da je ovom praksom utvrđen okvirni rok trajanja sudskog postupka, čija primena nije “automatska” već zavisi od okolnosti pojedinačnog predmeta.
Iz navedenog je jasno da vremenski period koji bi mogao da bude smatran razumnim rokom za sprovođenje jednog postupka ne mora nužno da se odnosi na druge postupke, te je nemoguće odrediti uopšteni rok u kome bi svaki postupak morao biti okončan.
Pravna zaštita
U slučaju povrede prava na suđenje u razumnom roku postoji mogućnost da stranka podnese prigovor sudu pred kojim se vodi postupak o kome je predsednik suda dužan da odluči u roku od dva meseca od prijema. Stranka ima pravo na žalbu ukoliko je njen prigovor odbijen ili ukoliko predsednik suda o njemu ne odluči u navedenom roku. Ukoliko prigovor stranke bude usvojen, predsednik postupajućeg suda će doneti rešenje kojim utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Na osnovu ovog rešenja stranka stiče pravo na pravično zadovoljenje odnosno može zahtevati isplatu novčanog obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu koja joj je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku. Stranka može da podnese Pravobranilaštvu predlog za poravnanje u roku od šest meseci od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje, odnosno može podneti tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje.
Novčano obeštećenje
Član 30. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisuje da se novčano obeštećenje priznaje u visini od 300 evra do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije po predmetu. Pri određivanju visine novčanog obeštećenja, Pravobranilaštvo i sud primenjuju merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku, pre svega složenost predmeta suđenja ili istrage, postupanje nadležnog državnog organa i stranke tokom postupka i značaj predmeta suđenja ili istrage po stranku. U praksi se obično dosuđuju iznosi bliži donjoj granici navedenog raspona, najčešće 300 evra.