Kada se govori o odgovornosti avio-prevozioca za naknadu štete putnicima, najčešće je reč o materijalnoj šteti nastaloj usled kašnjenja leta, gubitka prtljaga i slično. Ovo su situacije koje se dešavaju gotovo svakodnevno, i koje većinom ne ostavljaju teže posledice po putnika. Ipak, životno su moguće i situacije u kojma tokom trajanja vremena leta putnik može zadobiti telesne povrede ili čak izgubiti život. U nastavku teksta možete saznati više o pravu na naknadu štete u slučaju telesne povrede ili smrti putnika.
Smrt i povreda putnika
Zakonom o potvrđivanju Konvencije o objedinjavanju izvesnih pravila za međunarodni prevoz vazdušnim putem Republika Srbija ratifikovala je navedenu Konvenciju, poznatiju kao Montrealska konvencija. Ovu konvenciju je potpisalo 137 zemalja i njome su uvedena ujednačena i savremenija pravna rešenja koja se odnose na odgovornost avio-prevozioca za štetu u odnosu na ranije važeću Varšavsku konvenciju. U skladu sa odrebama Montrealske konvencije prevoznik je odgovoran za štetu pričinjenu u slučaju smrti ili telesne povrede putnika, pod uslovom da je udes koji je prouzrokovao smrt ili povredu nastupio na vazduhoplovu ili za vreme ukrcavanja ili iskrcavanja. Montrealska konvencija se primenjuje na sve međunarodne letove između zemalja koje su potpisnice sporazuma. Za štetu usled telesne povrede ili smrti putnika koja ne premašuje 100.000,00 specijalnih prava vučenja za svakog putnika, prevoznik ne može da isključi ili ograniči svoju odgovornost, što znači da putnik ne mora dokazivati odgovornost avio-prevozioca.
Specijalno pravo vučenja (SDR) je obračunska jedinica koju određuje Međunarodni monetarni fond. U pitanju je vrsta fiktivne valute, tačnije valute koji se koristi samo kao računovodstvena jedinica, vrednost jednog SDR na dan pisanja ovog teksta iznosi 145,00 RSD. U slučaju sudskog postupka, konverzija iznosa u nacionalnu valutu vrši se prema vrednosti valute na dan presude.
Ukoliko šteta usled telesne povrede ili smrti putnika premašuje iznos od 100.000,00 SDR prevoznik neće biti odgovoran ukoliko uspe da dokaže da šteta nije nastala usled njegovog nemara ili drugog pogrešnog postupka ili propusta ili dokaže da je šteta nastala isključivo usled nemara, drugog pogrešnog postupka ili propusta trećeg lica.
U skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u važdušnom saobraćaju lice koje ima pravo na naknadu štete je putnik, odnosno svako drugo lice koje je ovlašćeno da zahteva naknadu štete prouzrokovanu putniku, saglasno važećim propisima. Postupak za naknadu štete pokreće se, po izboru tužioca, na teritoriji jedne države ugovornice, bilo pred sudom mesta stalnog boravišta ili sedišta prevoznika, ili pred sudom mesta u kome obavlja ugovoreni posao ili pred sudom mesta odredišta ili na teritoriji države ugovornice na kojoj je u vreme udesa putnik imao glavno i stalno boravište i za koje ili iz koga prevoznik obavlja prevoz putnika vazdušnim putem. Pravo na naknadu štete zastareva ako tužba nije podneta u roku od dve godine od dana dolaska vazduhoplova na odredište ili od dana kada je vazduhoplov trebalo da stigne na odredište ili od dana kada je prevoz obustavljen.
Pretrpljen strah
U skladu sa članom 17. Montrealske konvencije prevoznik je odgovoran za štetu pričinjenu u slučaju smrti ili telesne povrede putnika, te ovo odredbom nije obuhvaćena i naknda štete za pretrpljeni strah. Zakon o obligacionim odnosima navodi strah kao jedan od vidova nematerijlne štete, međutim Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u važdušnom saobraćaju poput Montrealske konvencije predviđa odgovornost avio-prevozioca samo za smrt i telesnu povredu putnika.
Pitanje da li putnik ima pravo na naknadu nematerijalne štete usled pretrpljenog straha je bilo predmet rasprave u mnogim sudskim postupcima vođenim pred sudovima zemalja koje su potpisnice Montrealske konvencije. U najvećem broju slučajeva stav sudske prakse je da putnik ima pravo na naknadu štete usled pretrpljenog straha ili duševnog bola samo ako je povezan sa telesnim povredama ili postoji uz telesne povrede. Dakle, uz retke izuzetke u sudskoj praksi zemalja potpisnica Montrealske konvencije putnicima koji nisu zadobili telesne povrede nije dosuđivana naknada štete na ime pretrpljenog straha.
Umesto zaključka
Smatra se da je Montrealska konvencija poboljšala položaj putnika kada je u pitanju naknada štete za koju je odgovoran
avio-prevozilac u odnosu na ranije važeću Varšavsku konvenciju. Uvođenjem objektivne ogovornosti avio-prevozioca za štetu usled smrti ili telesne povrede putnika koja ne premašuje 100.000,00 SDR kao i obavezivanjem prevoznika da imaju odgovarajuće osiguranje koje pokriva njihovu odgovornost prema ovoj konvenciji olakšano je putnicima da naplate nadoknadu nematerijlne štete. Međutim, nedopustivo je da putnici budu onemogućeni da zahtevaju naknadu štete u slučajevima kada nema telesnih povreda već postoji samo pretrpljen strah.